Kratka priča

Rebeka je ceo svoj život igrala jednu veliku monodramu. Imala je puno strahova koje je sama sebi nametnula, nedostatak poverenja prema svemu što ju je okruživalo. U sebi je imala puno ljubavi, ali nije znala da je nekome da. Čak ni sebi. Bila je sama čitav svoj život. Nije uspavala da pronađe ozbiljnog muškarca kome bi se predala, kome bi dala celo svoje biće i kome bi mogla da pokaže svoju unutrašnju lepotu, da pokaže ono žensko i predivno u sebi. Imala je u životu par veza, ali nije imala hrabrosti da u njih unese sebe.

Polovinom devetnaestog veka, njen se čukundeda, Pavle Jovanov Petrović, oženio visokom i naočitom devojkom iz sela s one strane planine. Bila je jedina kći Stojana Savića, seoskog kovača, na glasu po lepoti i umeću u svim kućnim poslovima. Ono po čemu je naročito bila poznata beše njen glas i ime koje je s ponosom i pravom nosila. Zvala se Gizdava. Pevala je na seoskim mobama i prelima, pevala tako zvonko i jasno da su je, pričalo se, čuli u susednom selu.

Ivan je zaključao vrata svoje kuće u jednom malom selu u Sremu. Izašavši kroz kapiju, svratio je do svog prvog komšije i prijatelja iz detinjstva.

-Savo!- povika, ulazeći u dvorište. Iz kuće je izašao njegov prijatelj.

-Reci Ivane.

-Vidi…evo ti ključevi moje kuće. Obiđi je s vremena na vreme…kad stigneš, ili ako nešto primetiš čudno.

-A, ti? Gde ćeš?

Autor Slađana Belko

Probudila ju je kiša. Hladna, majska kiša je padala tako jako, ne nameravajući ikad da stane.  U prvi mah, nije raspoznavala prostor, kao da je magla jutra zaposela čitavu sobu.  Martinovo prisustvo ju je umirivalo, osećajući buru u sebi da će je preklopiti. Danas će se susresti, posle toliko godina, sa ocem, posle niza prepreka i laži koje su se nakotile, godine u kojima se borila dušom da zaboravi da je niko nije voleo, ni otac, ni majka, da su sve njene ljubavi bile promašene, osim jedne.

Jasmina je bila presrećna kada je dobila mejl od novinarske kuće gde je obaveštavaju da im se sviđaju njene priče i da će ih rado objavljivati.

Već par meseci je objavljivala na društvenim mrežama svoje priče i puno ljudi je pratilo njen rad, hvaleći je.

Danas sam vozio nekadašnju prijateljicu. Nisam je video više od dvadeset godina. Ipak, lako sam je prepoznao. Ima te neke oči koje se pamte. Nismo razgovarali. Ne znam da li je i ona mene prepoznala. Verujem da jeste, iako je sve vreme gledala kroz prozor.

Sasvim lagano, bez i najmanje žurbe, šutirao je kamenčić, kao kakav putokaz stazom. Baš ništa posebno, sasvim obično i sasvim nevažno, da li? Pod svetlošću maglene mesečine razmislio je da ovog trenutka, tamo negde gde je dan i toplo, prijatno vreme, baš ovog trenutka umire neki, neka, da poslednji put gledaju sunce života i uskoro odlaze zauvek.

-Tamo je jutro. - pomisli sa ozbiljnošću - Tamo se možda rađa novi život, u nekoj siromašnoj porodici. Ovog trenutka, razlivaju se osmesi, razdragani glasovi, radost, sreća.

Probudili smo se prilično kasno. Tiho se išunjala iz kreveta i otišla do kupatila. Nije zatvorila vrata. Čuo sam je kako pere zube, pušta vodu u klonji, kako piški, kako se tušira. Pokušavao sam da kapke držim zatvorene i da ugrabim još koji trenutak sna. Uvek sam imao osećaj da su tih dodatnih par minuta sna koje uspeš da odlomiš od ostatka predstojećeg dana, neka vrsta pobede nad svetom, nad životom, nad uobičajenim svakodnevnim besmislicama. Nekada mi se čini da tih par minuta između sna i bolnog buđenja predstavlja suštinu života.

U jednom malenom selu u Turskoj rodila se devojčice po imenu Kosara. Njeni roditelji su joj dali ime poželivši da ima dugu, gustu, bujnu i lepu kosu. Kosara je skraćeno "Kosa", simbol zdravlja i mladosti.

Kao beba, Kosara je imala vrlo malo kose na glavi. To je njene roditelje jako brinulo. Mislili su da nije od nečeg bolesna, pa zato ne raste. Vodili su je svuda, ali nisu našli uzorak. Njihova želja ostala je neostvarena, tako su mislili. Molili su se danonoćno za njihovu jedinicu.