Kultura i umetnost

Srce pumpa krv i srce voli. To su jedine dve stvari koje ono i treba da radi. Prva funkcija nas održava u životu, a druga održava život u nama.

Svakoga dana sam je čekao skriven i poput senke pratio do kuće, želeo sam je gledati kako hoda, jer to me je i držalo dalje od nje.

Njen cilj bio je taj osećaj. Saznanje duboko ukorenjeno u svakoj pori, da može da pokida konce i lance kojima su je pokretali stvoritelji na pozornici života. Sama činjenica da nije vezana već je bila sasvim dovoljna da počne da miriše vazduh.

“Ne diraj, Besmrtna! Postoje ljudi o kojima, jednostavno, ćutiš.”

Sedim na vrhu svoje loptaste osećajnosti i meditiram. Dođeš mi, zagrliš me i ćutiš.

Anri de Tuluz Lotrek je bio plemić, čiji su roditelji bili u vrlo bliskom srodstvu. Njegov rast i bolest kostiju je bila posledica genetike. Onemogućen da pleše, gledao je druge dok plešu i tu strast ovekovečio na skoro svim svojim slikama - ako nije mogao da pleše, plesao je kistom. Vikonta je privlačilo parisko podzemlje, druženje sa sumnjivim ljudima i naklonost ka prostitutkama. Otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. On se uporno potpisivao porodičnim imenom i bio moćan u slikanju, obrazovanju, šali i produhovljenosti.

Moja žena je sada slobodna i mrtva. Ta sloboda mi ju je oduzela. Ja više nemam razloga da se radujem i nadam slobodi. Ako bi nas nekim čudom i oslobodili i vratili u naše selo da živimo život kao ranije...moj život, niti bilo čiji ovde, ne bi bio kao ranije. Naša sloboda gotovo da više ne bi ni imala smisla.

Tog oktobarskog jutra, osim male tašnice preko ramena, nosila jei karirani kišobran i jednu belu fasciklu. Ušla je u drugi vagon skoro praznog voza i otpozdravila starom otpravniku koji je mahao sa praga svoje kancelarije...

Vukla je Luna svoju umršenu kosu i razbijene udove po prašini koja se mešala sa suzama. Još jedna bitka je okončana. Štitovi iskrivljeni, telo ranjeno, duša još pokušava da diše. Od svite saboraca nije ostalo ništa. Svi su pali.

Ušao je u automobil. Vozio je polako pod utiscima pokušavajući da razbistri misli, u retrovizoru su se jasno vidjele, vozio ih je već neko vrijeme. Dva velika obrisa crnih sjenki sjedala su na zadnjem sjedištu popunjavajući sobom prostor iza njegovih leđa, glave su im udarale u plafon automobila i što je duže vozio prilike su bile sve tamnije.

Čuvao je prisebnost .

„Ovo nije tvoja stvar“, jasno je čuo glas u glavi, „ovo pripada nama.“