Gost portala

Slike mog detinjstva i moje rane mladosti. Ne mogu i neću da zaboravim.

A Srbija je mogla samo da rida nad zlehudom sudbinom svojom, uhvaćena u koštac sa najvećim zlom – samom sobom i svojim ljudstvom. A onda su došli naprednjaci.

Čovečji nagon uvek je jači od nagona bilo koje životinje, i odnosi pobedu nad razumom koji bi trebalo biti jedino ljudska kategorija.

Skoro sam gledao jedan par u kafeu, sedeli su za susednim stolom i imao sam odličan pogled na njih.

Odavno sam se naučila ispovijedat bogu lice u lice sa svim milijunima svojih prljavština, bez ičijeg prisustva – tišina, on i ja. Znate što? Itekako pali, itekako uspijeva, itekako sluša i itekako oprašta.

Svaka nesrećna porodica, nesrećna je na isti način.

Obilazio sam sve grobove, sa krstom, granom, polumesecom, petokrakom, neke bezimene, jer su se slova sprala, neke daleke, po ćoskovima, usamljene i tužne grobove samoubica. Kao da za mene tada ti mrtvi nisu bili mrtvi nego ljudi koji su samo bili tu gde jesu sa svim pravima koja su im za života pripadala.

Čovek je bolestan, jer nije dovoljno jak; čovek će ojačati tek kada počne da veruje u sebe i svoje mogućnosti.