Jovana Nikolić

Rođena 29. 07. 1981. God. U Nišu. Po obrazovanju sam diplomirani ekonomista i radim u srednjoj Ekonomskoj školi u Nišu. Pisanjem se bavim amaterski i od kad znam za sebe. Iako ljubav prema književnosti tretiram još uvek kao hobi, u planu je ozbiljniji pristup. Živim i radim u Nišu, gde sam i rođena, s obzirom na posvećenost poslu, porodici kao i hobiju, dan mi je obično prekratak, ali kada mogu najviše volim opuštanje uz dobru pisanu reč.

On je vođa čopora koji se ne bi prehranio ni preživeo bez njega. On je ta glava, koja će svoje devojke da nosi. Na kraj sveta. Nisu one stvorene da bi bile ostavljene, i kome bi pripale kada njega ne bi bilo?

Vazduhom je plovila misao koja je brzo obojila čitavu varoš.

Ali, kao što to obično biva, kada đavo namigne na jedno oko, predstava može početi.

Samo onda, kada bi čula zvuk njenih koraka i kada bi joj čitava utroba zaigrala u tom ritmu, svi ti sokovi sigurnosti na čaršavima i frotirima, počeli bi da zaudaraju.

Svi slobodni. I u svojoj slobodi zarobljeni.

To ti je prijatelju, izvoli, tvoj put, kreni. Nema biranja, zaboga nema menjanja. Ne možeš put da prodaš, ne možeš da kupiš drugi, nema ni zamene.

Tamnica mi je malena, što je dobro, hrapavi su zidovi i nejednako isti, u isto vreme već viđeni, a sasvim novi, sa svakom novom krivinom.

Onda bi počinjala da živi. Nije taj osećaj, znala je to, mogla otkriti nikome, ne bi bilo fer prema deci, kako bi se samo tužno osećali, da su znali.

Onomad baš reče kako nema više vazelina u apotekama, a to nam je prvo na listi lekova koji se ne plaćaju, ne sme valjda socijalni mir da urušava.

Svako ko je nije poznavao mogao je da zaključi, bez premišljanja, da je jednostavna žena, domaćica, borac i ratnik života koji ne miluje, stub i oslonac teških cigala koje su činile samo zidove, bezbojne, bezvremene, zidove.

Pages