Iz trećeg ugla

Dijeta nije isto što i glad.

Iz dnevnika jedne žene koja nije umela da ćuti.

Kada smo postali prostaci? Kada smo postali toliko primitivni da nečije mišljenje uzvratimo uniženjem i komentarima koji nas, glupavo smatramo, podižu na pijedestal, dok oni koji misle suprotno nisu vredni čak ni osnovnog ljudskog poštovanja i uvažavanja?

Do uspeha se ide dok se do njega ne stigne. A kad se stigne onda se krene ka još većem. Nema kraja. Skoro da nema ni pauze.

“Samo igraj, zabavljaj se i uživaj u igri” - Michael Jordan

Eto, svet mi se učinio verodostojan i autentičan kao razbijeno ogledalo. Zapravo, on to i jeste!

Vidi, meni je u mojoj glavi sasvim u redu, ponekad pomislim da mi drugo ništa i ne treba, a onda odem negde, van tog svog udobnog, a opet raskošnog i dosta nemirnog sveta u realnost, u gužvu, buku, među lica i uštogljene norme i samo se bezveze iznerviram.

Tolika patnja za prosvetljenje. Ali vredi. Možda prosto ne može drugačije.

Zar nije, u najmanju ruku zdravije, ne tumačiti je više, ne nalaziti način da se adaptiraš u nešto što je otpad Sveta i područje za eksperimentisanje i isprobavanje različitih, svakodnevno nastajućih varijanti socijalnih, ideoloških, bioloških, fizioloških, psiholoških, eugeničkih i ostalih konstrukcija i zamisli Nezamislivih, tih “daljinskih upravljača” Sveta...

Partija dobrog uživanja.