Politika i društvo

Stotine ljudi namrštenih, uplašenih i besnih istovremeno, mašu onim papirima sebi pred očima, od muke se hlade, a miris belog luka, pržene paprike i bureka sa mesom tek izedenog...

Delboj postade narodni heroj, muvarenje postade način života, ali nama je lepo. Slušamo u zanosu kako nam prodaju muda za bubrege (što bi neki pristojan svet rek'o „rog za sveću“), pa se u priči grade gradovi na vodi, valjda i kule u oblacima i štatijaznam šta još.

„Ma, dosta mi je svega! Došao sam do dna. Nema dalje, batice. U džepu imam još samo 100 dinara. Taman ću za taj keš da kupim jedno uže, pa da se obesim. Neko lepo uže, svileno, sa tirkiznim odsjajem, da to bar liči na nešto...

Klupa, pločnik ili neka kutija su njihova kuća ili stan. Ulica im je najveći prijatelj, istovremeno i neprijatelj. Sanjaju da dočekaju neko bolje sutra... Oni su beskućnici.

Tu 1916. godinu sam potisnuo na nekom tamnom mestu, ostavio je zaključanu i zaboravljenu, samo da me ne bi proganjala i u snove dolazila...

Јer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, јednako 
im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaјu
 isti duh; i čovek ništa niјe bolji od stoke, јer sve јe 
taština.

Starleta Blondi (ko god da je) kaže: “nemam volju i želju da učim pa mi je kum sredio diplomu”. Reakcije države, neke institucije, na ovu izjavu nije bilo. Zašto? Zato što nema države.

Ne znam ko je odgovoran, sve manje me i interesuje, s obzirom da je odgovornost među nama izumrla zajedno sa nadom. Ali, daj da mislimo o tome, da pronađemo način, jer osim gladi, tuge i nemaštine, koje već imamo, ovaj naš put lagano i sigurno vodi u bolest.

Neki ljudi su, mada često ne izgledaju tako, osetljive stvarčice, kao dragocen komad neolitske keramike. Duše je teško sastaviti kada se jednom smrskaju.

U Beogradu postoji 360 vrtića na 1’160’000 stanovnika. Oni koji traže mesto za svoje dete, znaju kakav je to Sizifov posao. Neophodno je prijaviti se znatno ranije, a čak ni tada, uz brojnu papirologiju, ništa nije zagarantovano.