Iz trećeg ugla

Mnogo smo mali da bismo kao rasa dokazali sve preko nauke i religije. Ništa mi još ne razumemo, a sigurno je sve mnogo veće nego što mislimo

Nožem iseci svoj bolesni um, tu užasnu grešku, jer ona je tvoje duše šum, a šumoviti ne odlaze u raj, nemaju opravdanja za weltschmertz, nemaju prava da se igraju u laboratorijama i smišljaju mehanizme bola, mehanizme istrebljenja, mehanizme nestajanja i poništenja.

Ne može niko da me ubedi da je kriva država, ili da je takvo vreme došlo. Ne, ne može meni ni država, ni teško vreme da oduzme ljudskost. Sa tim se rađaš, i ne znam šta to treba da se desi, pa da se to u tebi izgubi. Ne, neki u sebi nemaju to, nije im usađeno vaspitanjem, ili im je takav karakter.

Ne može u mom timu biti neko ko faulira klupskog igrača ili nikad neće da mu doda loptu, što znači, ignoriše ga. Ne možeš da nalaziš opravdanja za nekog ko je nefer prema meni, a da mi, šatro, budeš prijatelj. Zajebi!

Nije uspeh sreća, ali je sreća uspeh.

Maštaš i dalje, iako je mašte sve manje. Bio si preduzimljiv. Nekada. Bio si vedar. Nekada. Slušaš sve više tuđe priče, maštaš o tuđim uspesima, teško dišeš od sve debljih čvorova koji te vezuju.

Čovek, u besu, u stanju je da kaže najstrašnije stvari i to samo sa jednim ciljem: da povredi.

Zar nije istorija dosad pokazala dok se neistomišljenici ujedaju, osvajači kupe zaradu. Dok se mi gložimo, oni dolivaju ulje na vatru, i nesmetano završavaju šta su naumili. Dakle, zanemarite sve ostale akcije! Tražite krivce u gornjoj loži vladajuće partije.

Ljubav mora biti slobodna.

Srbi uvek misle da je u pravu onaj koji najviše drami.